Treća i Četvrta sloboda

Čikaškom konvencijom koja je usvojena 1944. godine usvojeno je prvih pet vazduhoplovnih prava koja se odnose na odvijanje komercijalnog aviosaobraćaja. Ova prava su postala sastavni deo Međunarodnog sporazuma o odvijanju vazdušnog saobraćaja poznatog pod imenom IASTA (skraćeno od International Air Service Transit Agreement) koji je formiralo specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija za vazdušni saobraćaj (ICAO).

Zemlje potpisnice Sporazuma su automatski pristale na međusobno davanje prve dve slobode  dok je za ostale tri predviđeno da se o njima odlučuje u svakom pojedinačnom slučaju. To znači, da prema međunarodnim propisama svaka zemlja potpisnica ima pravo da kroz bilateralne ili multilateralne sporazume aktivira neku ili sve preostale vazduhoplovne slobode.

Treća i Četvrta sloboda idu zajedno i čine osnovu svih redovnih i čarter putničkih i kargo linija. Ove dve slobode omogućavaju aviokompaniji iz jedne zemlje da leti u drugu zemlju i nazad prevozeći putnike i robu prema utvrđenom redu letenja.

Bilateralni sporazumi o vazdušnom saobraćaju

Bilateralni sporazum dve zemlje koji reguliše ove dve slobode može biti restriktivan tako da ograniči ove slobode na određeni broj avioprevoznika. Tako su obično ova prava rezervisana za nacionalne aviokompanije zemalja potpisnica bilateralnog sporazuma.
……………………………………..
Foto: Sporazuma između FNRJ i Turske iz 1953. godine, koji je do ove godine bio na snazi
Sporazumi o vazdušnom saobraćaju između dve zemlje obavezno podrazumevaju Treću i Četvrtu slobodu pošto je bez njih i međusobobi saobraćaj nemoguć.

Ovi sporazumi utvrđuju na koji se način može obavljati vazdušni saobraćaj između dve zemlje. Oni obično propisuju koji prevoznici mogu leteti, na koje aerodrome, šta mogu prevoziti i koji broj letova mogu da obavljaju. Sporazumi takođe regulišu pravne odnose tokom obavljanja saobraćaja. Oni određuju granice nadležnosti u slučajevima kada je potrebna kakva pravna akcija.

Prvi bilateralni sporazumi su počeli da se sklapaju odmah posle rata i mnogi od njih su na snazi i danas u svojim zemljama uz manje ili veće izmene. U Srbiji su, na primer, i dalje na snazi sporazumi iz tog perioda koje je sa drugim zemljama potpisivala SFR Jugoslavija.

Reciprocitet

Stari sporazumi o vazdušnom saobraćaju su neusklađeni sa današnjim vremenom. Oni ne uvažavju savremene tokove u vazdušnom saobračaju u svetu. Veoma su kruti i konzervativni i napravljeni su tako da čuvaju nacionalne aviokompanije, kakvih je danas u tom klasičnom smislu ostalo veoma malo.

Jedan od osnovnih postulata ovakvih sporazuma je reciprocitet koji je bio obavezan, a u Srbiji i mnogim drugim zemljama je još uvek aktuelan. On podrazumeva identična prava za nacionalne aviokompanijame iz zemalja potpisnica.

Sporazum može propisati da između dve zemlje mogu da lete samo njihovi zvanični nacionalni prevoznici i to na takav način da u svemu budu jednaki; prema broju letova ili prema kapacitetu. Sporazumi takođe odobravaju drugačiji raspored kapaciteta uz obaveznu obostranu saglasnost.

Reciprocitet je često veoma sporan pošto ga je u teoriji izuzetno teško poštovati. Nemaju sve aviokompanije iste finansijske mogućnosti, iste tipove aviona i iste potrebe.

Ilustracija: Tri tipa sporazuma koje primenjuje Srbija