U saradnji sa Jat Tehnikom i uz njihovu stručnu podršku Aviokarta.net je pripremila seriju tekstova o aerodromskim procedurama koje prolazi jedan avion. Od trenutka sletanja pa do narednog leta avioni se nalaze u "turnaround" fazi, kada se njima bave razne aerodromske službe.
U naredna četiri teksta iz ove serije pokušaćemo da opišemo kako izgledaju procesi sa druge strane aerodromskog stakla: turnaround (obrt) aviona, tehničke provere, čišćenje, ukrcavanje i iskrcavanje putnika i utovar / istovar prtljaga.
Avion je prazan tek toliko koliko je potrebno da u njega uđe aerodromsko osoblje zaduženo za čišćenje. Oni usisavaju pod i skupljaju otpatke koje su putnici ostavili za sobom. Potom u avion ulazi ketering služba. Oni odnose ostatke hrane i praznu ambalažu sa prethodnog leta i dopunjavaju avion novim porcijama obroka i pićem koje nedostaje. Svaka aviokompanija ima ugovor sa određenom ketering službom koja snabdeva njene avione. Ali na svakom aerodromu postoje različiti ketering službe, tako da avioprevoznik mora da ima više ugovora.
Često se dešava da se avioprevoznici na matičnom aerodromu snabdeju hranom i pićem i za odlazni i za povratni let, pa se onda na "gostujućem" aerodromu ne vrši dopuna.
Dok unutar aviona vršljaju služba čišćenja i snabdevanja, za to vreme na platformu pored aviona uparkirala se cisterna sa avionskim gorivom.
"Cisterna ne sme da se prikači na avion dok ne izađu putnici i ne sme da se puni gorivo dok su putnici u avionu. On mora da bude prazan dok se gorivo puni", kaže nam Branislav Antić, aviomehaničar Jat Tehnike ali dodaje da postoje izuzeci: "U tim slučajevima, pored cisterne obavezna su i vatrogasna kola koja su u punoj pripravnosti da bi moglo odmah da se interveniše ukoliko se dogodi kakva havarija".
Ovakve situacije su veoma retke i obično se praktikuju kada su putnici u tranzitu, odnosno kada njihov avion ima tehničko sletanje da bi dopunio gorivo ili zato što je nekome od putnika bila neophodna hitna medicinska pomoć.
U Beogradu je do nedavno sletao iranski nacionalni avioprevoznik Iran Air, kome evropski aerodromi nisu mogli da prodaju gorivo zbog sankcija međunarodne zajednice protiv Irana.
Ovi avioni su bili parkirani na udaljenim "B" pozicijama beogradskog aerodroma koje se nalaze nasuprot terminala. Putnici i posada ne bi napuštali avion, već bi do njega došla cisterna i vatrogasno vozilo. Nakon dopune goriva, avion bi se uputio ka poletno-sletnoj stazi i nastavio bi let ka svojoj krajnjoj destinaciji.
U avion se sipa tačno određena količina goriva koja je potrebna za planirani let. Na osnovu plana leta, kapetan zna koliko goriva je potrebno. Uvek se sipa dovoljno goriva da avion ima ne samo za let od jednog do drugog aerodroma već i za preusmeravanje na alternativni aerodrom ili za duže kruženje iznad odredišnog aerodroma ukoliko je na njega nemoguće sleteti u prvobitno planiranom trenutku.
Svaki aerodrom obezbeđuje određenog dobavljača za gorivo tako da aviokompanije nemaju mogućnost izbora, što često može izazvati sukob sa aerodromskim vlastima, ukoliko se desi da prevoznik nije zadovoljan kvalitetom sipanog goriva ili njegovom cenom.
