Ni markantnije ličnosti, ni većeg zaborava! Da je samo davne 1927. u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji osnovao prvu domaću avio-kompaniju Društvo za vazdušni saobraćaj “Aeroput”, koja je na svom vrhuncu pred Drugi svetski rat imala 14 aviona i svojim linijama povezivala sedamnaest gradova, Tadiji Sondermajeru (1892-1967) još za života trebalo je dići spomenik.
Ali, umesto zaslužene slave, ovaj aeronautički inženjer, sportski i ratni pilot, dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, pobednik na međunarodnim vazduhoplovnim takmičenjima i cenjena ličnost u svetu prećutan je u zemlji kojoj je sve dao.
Kao veliki rodoljub Tadija će po izbijanju Prvog balkanskog rata napustiti studije u Nemačkoj i prijaviti se kao dobrovoljac u srpsku vojsku, a kasnije će učestvovati i u Prvom svetskom ratu. Inače, cela njegova porodica (otac Roman, po nacionalnosti Poljak) krvarila je za Srbiju.
Tadijin mlađi brat Stanislav je kao šesnaestogodišnjak stupio u 4. konjički puk i poginuo juna 1914. godine u čuvenoj Cerskoj bici, a drugi brat Vladislav će od konjičkog potporučnika napredovati do vazduhoplovnog izviđača i pilota. I sam Tadija je prvo bio konjički oficir i pre nego što će 1916. godine stupiti u avijaciju bio je potporučnik 4. konjičkog puka. Posle kursa za pilota-izviđača Tadija je raspoređen u eskadrilu 2. armije gde je sve do 1917. godine leteo na borbene zadatke. Nakon pilotske obuke tokom leta 1917. godine, dobija zvanje vojni pilot, a nepunih godinu dana kasnije dobrovoljno je pristupio najeletnijoj francuskoj borbenoj jedinici „Rode“. U njegovom dnevniku ostaće zabeležene reči njihovog komandanta izgovorene u Verdenu u Tadijinu čast:
| Nestale spomen ploče |
|---|
| Tadija je osporen i zaboravljen više od šest decenija. Iako je naša avio-kompanija „Jat“ obećavala više puta da će podići spomenik, spomen-ploču i beogradsku ulicu nazvati po osnivaču “Aeroputa”, ništa od toga nije ispunila. Uprava obnovljenog Aerokluba je Tadiji Sondermajeru i Arčibaldu Rajsu u dva navrata, 1998. i 2003. postavljala mermerne spomen-ploče na ulazu u zgradu Doma Aerokluba u Uzun Mirkovoj ulici, ali su one volšebno nestajale. Bez obzira na to da li je reč o vandalizmu, ksenofobiji ili samoljublju, to nam ne služi na čast. Ko je odredio zlu minutu zaborava tog velikana i oca civilnog i sportskog vazduhoplovstva južnoslovenskih naroda – pita se profesorka Radmila Tonković, autorka knjige “Tadija Sondermajer” koja se našla na svim adresama relevantnih svetskih vazduhoplovnih institucija. Tamo Tadiju pamte bolje od nas! |
„Gospodine poručniče, želim da vam iskažem, u ime mojih potčinjenih drugova, svu sreću što je nama pripala čast da primimo u svoj krug prvog srpskog oficira na našem frontu!“ Posle završetka rata Tadija ostaje u svetu letenja i aviona i postaje najzaslužniji čovek za osnivanje i razvoj civilnog i sportskog vazduhoplovstva na jugoslovenskim prostorima. Bio je jedan od osnivača Aerokluba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali će najveći trag ostaviti kao osnivač i direktor “Aeroputa”, prethodnika današnjeg „Jat erlajnza“, na čijem čelu će biti sve do 1941. godine.
U nameri da populariše vazduhoplovstvo, Tadija Sondermajer je zajedno sa pilotom Leonidom Bajdakom rešio da leti od Pariza do Bombaja, što je za to vreme bio jedinstven podvig. Odabrali su avion „potez 25“ u koji su zbog dužine leta ugrađeni dodatni rezervoari goriva i dvojica hrabrih pilota su poleteli 20. aprila 1927. godine.
Posle 11 dana putovanja i gotovo 15.000 pređenih kilometara sleteli su u Beograd gde ih je na aerodromu dočekalo oko 30.000 ljudi. Tadija Sondermajer je bio jedini sa ovih prostora na funkciji potpredsednika Međunarodne aeronautičke federacije (FAI) čiju jednu konferenciju je organizovao u Dubrovniku 1935. godine.
Sondermajer je bio veoma cenjen na dvoru Karađorđevića i dugo vremena će biti i kraljev izaslanik, što mu posleratne komunističke vlasti neće oprostiti. Uhapšen je, čak i osuđen na smrt od koje će ga spasiti supruga Milica intervencijom kod Aleksandra Rankovića.
Kasnije su mu vraćena građanska prava, ali Tadija više nije imao dodir sa vazduhoplovstvom, a radni vek završio je kao inženjer u beogradskom urbanističkom zavodu “Polet”.
| Dvoboj sa Milošem Crnjanskim |
|---|
| Književnik Miloš Crnjanski bio je zaljubljenik u avijaciju i dugogodišnji urednik časopisa „Naša krila“ i dobro se poznavao sa Tadijom Sondermajerom. Njih dvojica će jednom prilikom u štabu vazduhoplovstva povesti žučnu raspravu o tome koji su avioni bolji – nemački ili francuski, kada je Crnjanski teško uvredio svog dojučerašnjeg prijatelja, nakon čega će ga Tadija izazvati na dvoboj. Tako su se 26. septembra 1926. u podnožju vršačkog brega sa trofejnim pištoljima u rukama pozajmljenim od porodice Dunđerski, našli lice u lice Crnjanski i Sondermajer. Prvi je pucao Crnjanski i promašio, a onda je Sondermajer podigao pa spustio pištolj i rekao sekundantima: “Odustajem, oprošteno vam je!” Crnjanski je protestovao insistirajući da Sondermajer puca, a Tadija je ispalio hitac u vazduh i otišao. |
Na naslovnoj fotografiji: Tadija Sondermajer je sa kolegom Vladimirom Striževskim pilotirao na otvaranju prve avionske linije Beograd – Zagre
Autor teksta: Ranko Pivljanin (B92, 16. maj 2011)
